Četiri pjesme bez naslova Ane Jakovljević u konkurenciju su za ZiN nagrade.
Ana o sebi: Poreklom iz Šumadije, seljanka, domaćica. Apsolvent opšte književnosti. Bivša novinarka. 27 godina.
Pišem da bih sačuvala meni draga sećanja u obliku pesama.
Vozeći se jednog dana ka pošti Otišla sam stanicu dalje I vratila se nazad Jednu stanicu Jedan dan Jednu godinu Jedan život Jednu jajnu ćeliju Do utrobe majke I utrobe naših majki Do pustinja, prašuma i mora Do kosmičke igre nemirnih čestica Dok nisam imala gde da se vratim
...
Srela sam čoveka Rekao je jednu rečenicu Da sam lepa Da sam čudna Da imam ružan glas i lep smeh Da sam ta žena Da sam pogrešna Da smo već zaljubljeni Da se već volimo Da smo se nekad davno voleli Da ću ga zaboraviti Rekao je to, okrenuo se i otišao
...
Ako volite Zemlju Mrzite malo sebe Trunite malo brže Ubijajte se malo drugačije Koristite konopac umesto bombi I papirne umesto plasticnih kesa
Milujte sebe umesto tuđu ženu Niko vas ne voli kako vi umete voleti sebe Ako vam je to malo ljubavi Uzmite psa sa ulice Voleće vas isto kao pas iz kataloga
Poklonite svoj telefon, televizor i auto Najbolje nekom koga mrzite Ne skupljajte knjige koje ne čitate, novine koje vas nerviraju Ili barem redovno brišite prašinu
Vi ste ovde gosti Ne bacajte smeće Ne berite cveće Ne pljujte po ulicama, ljudima Stvarima koje ne postoje ili vas se ne tiču Budite tihi i prijatni I osmehnite se na izlazu
...
Jedna je devojka obula nove cipele Izašla je na ulicu da ih pokaže Toplom asfaltu sto ju je grejao ispod suknje Drveću što se rugajući šuštalo Otičućem suncu na horizontu Vreo vetar ju je vukao negde Gde vriju mladost i očaj Mesto gde se prazne duše Pune drugim praznim dušama Devojka je hodala Pored lica i trupova i namirisanih slika Činilo joj se da čuje smeh, korake i šapat Noge su počinjale da je bole Najednom je shvatila Da je sama Da je ovaj grad pust I da je cipele žuljaju I već tada je patila Za svojim nekada novim cipelama
