Priča Roki Balboa je bio moj drug Vukašina Štrekera u konkurenciji je za ZiN nagrade.
Vukašin Štreker u svojoj biografiji ističe: Rođen je 1978. u Beogradu. Odrastao u Pančevu. Od 2003. živi u Njujorku. Objavio je tri zbirke poezije: „Govori glasno i vodi psa sa sobom!“ (Stari prostor, Novi Sad, 2008), „Koliko je sati u Njujorku?“ (LOM, Beograd, 2013) i "Američki Košmar"(LOM, Beograd, 2015), koja se našla u užem izboru za Oktobarsku nagradu grada Beograda. Njegov debitantski, samoizdati roman „Paklena šljiva“ našao se u užem izboru na konkursu VBZ-a za najbolji neobjavljeni roman u regionu 2011. Drugi roman, "Zabrana upotrebe vatre i vode" (Književna radionica Rašić, Beograd, 2014) bio je u užem izboru za Ninovu nagradu. Svoj treći roman "Srčanost"(Književna radionica Rašić, Beograd), objavio je 2016. Sve knjige možete pronaći na www.krr.rs i www.lombooks.com.
Vukašin o svojoj poetici: Moja poetika direktno proističe iz američke književne tradicije, počev od Tvena, Stajnbeka i Londona, preko bitnika, Fantea i Bukovskog, pa do istaknutih predstavnika takozvane Južnjačke Gotike - Heri Kruza, Leri Brauna i Kormak MekKartija.
ROKI BALBOA JE BIO MOJ DRUG
Prolazio sam kroz težak period. Otac mi je umro, a ja nisam stigao da mu kažem sve što sam godinama odlagao. Nisam stigao čak ni da se oprostim, da prisustvujem sahrani. Živeo sam u Americi, ilegalno, bez papira, i putovanje van zemlje nije dolazilo u obzir. Da stvari budu gore, pobrinula se moja tadašnja devojka. Raskinula je sa mnom svega nekoliko nedelja nakon očeve smrti. U to vreme, nisam je krivio. Znao sam, upravo zahvaljujući ocu, koliko je teško nositi se sa depresijom bližnjih. Ali sada znam da je za takav potez ipak bila potrebna neuobičajena doza sebičluka i grubosti, i duboke, urođene zlobe.
Sve što sam posedovao stalo je u veliku putnu torbu. Prebacio sam je preko ramena i napustio naš zajednički stan, bez pogovora ili protesta.
Zajednički stan se nalazio na pogrešnoj strani reke Hadson, u Džerzi Sitiju- kroz prozor su se delimično nazirali obrisi Menhetna. Želeo sam da se preselim u grad, ali sam znao da sa mojim primanjima lučkog radnika od toga nema ništa. Ipak, čvrsto sam odlučio da ne rizikujem slučajne susrete sa svojom bivšom i napustim Džerzi Siti, zauvek.
Luka u kojoj sam radio pripadala je gradiću po imenu Bejon, Nju Džerzi. Bejon se nalazio na dvadesetak minuta vožnje međugradskim autobusom kroz industrijski pejzaž. Ružno mesto, prljavo i oronulo, polunapušteno. Niža radnička klasa, visoka stopa kriminala i narkomanije. Ali, znao sam da ću moći da priuštim nekakav brlog. Sišao sam na glavnoj stanici u centru, dve ili tri stanice pre okretnice u luci, do koje sam se klackao svakog jutra. Hodao sam niz ulicu tegleći svoju torbetinu. Bilo je prilično pusto. Ispred svake druge zgrade nalazio se kartonski natpis-“For Rent”. Brzo sam shvatio da ne postoji značajnija razlika u ponudi. Sve zgrade su bile stare i niske, a travnjaci ispred njih goli i zapušteni.
Ušetao sam u prvu i potražio domara. Živeo je u stanu 1A, pored ulaznih vrata. Pozvonio sam i sačekao. Muk. Pokucao sam i ponovo pozvonio. Čulo se nekakvo komešanje, zveket ključeva, otključavanje duple brave. Vrata su se otvorila onoliko koliko je to sigurnosni lanac dopuštao. Sedi, raščupani starac zurio je u mene kroz groteskno debele naocare. Vonjao je na alkohol, nesnosno. I ćutao.
-Imate stanove za iznajmljivanje?- rekoh grubo.
-Za koga?-reče on, kroz kašalj.
-Za mene.
-Deca?
-Ne.
-Kućni ljubimci?
-Ne, sam sam.
-Žena?-nastavio je, kao da me nije čuo.
-Povremeno, nadam se.- pokušao sam da se našalim.
-Ovo je porodična zgrada, nema žurki i buke.
-Savršeno.- rekoh zajedljivo.
-Kakav te stan zanima?
-Najjeftiniji.
Odveo me je u potkrovlje i uveo u iznenađujuće čistu garsonjeru. Sto, dve stolice, krevet, orman, rešo i mini-frižider.
-Uzimam.-rekoh.
-Polako, dečko… Trebaće mi kopija lične karte, potvrda o zaposlenju, izvod iz banke…
-Slušaj…-prekinuo sam ga.- Ne kenjaj- zgrada ti je poluprazna… Radim dole u luci, plaćam kešom, unapred…
Odmerio me je iskosa i ponovo se nakašljao.
-Cash is king.-promrmljao je.
Platio sam mu devetsto dolara za prvih mesec dana i preuzeo ključeve. Raspakovao sam torbu, složio stvari u orman, istuširao se i legao na krevet. Osetio sam nekakvo olakšanje, kao da sam uspeo da pobegnem od svih problema u životu. Setio sam se da je petak. Bio sam slobodan do ponedeljka. Noć se spuštala na Bejon, Nju Džerzi. Odlučio sam da se napijem. Navukao sam trenerku i krenuo u potragu za prodavnicom pića.
Nije bila daleko. Neonska reklama je treptala kao da će svakog trenutka pregoreti. Otvorio sam vrata, aktivirajući zvonce. Visok, krupan čovek uspravio se iza pulta. Bio je ćelav, naduvenog lica, gotovo zatvorenih očiju, kao da su ga izujedale pčele. Osmeh mu je bio u isto vreme prijateljski i preteći. Poželeo sam mu dobro veče.
-Kako mogu da vam pomognem?
-Pa… došlo mi je da se napijem večeras…-rekoh iskreno.
-Ha!-oteo mu se grohot.-U tom slučaju, na pravom si mestu!
-Da znaš… Mislim da bi boca “Mejkersa” mogla da postigne željeni efekat…
-Ne bih se kladio protiv te prognoze…
Dohvatio sam flašu burbona sa police i odneo je do pulta. Prodavac je zapakovao u papirnu kesu, stavio naočare koje su mu visile oko vrata, i počeo da prebira po kasi svojim debelim prstima. Bacio sam pogled na uramljenu fotografiju iza njegovih leđa. Detalj iz meča Ali-Vepner. Muhamed Ali se nalazi na podu, izraz iznenađenja i sumnje na njegovom licu. Čak Vepner, obliven krvlju, povlači se u svoj ćošak na naredbu, i uz blago gurkanje, sudije Tonija Pereza. Omiljeni meč mog pokojnog ćaleta. Matori je posedovao veliku kolekciju VHS kaseta sa boks mečevima iz sedamdesetih i osamdesetih. Muhamed Ali, Marvin Hagler, Roberto Duran. Naterao me je da odgledam Ali-Vepner još dok sam bio klinac. Tvrdio je da iz tog meča mogu da se izvuku dve važne životne lekcije. Prvu je održao Ali, demonstrirajući nadmoć veštine nad snagom. Drugu, još važniju, održao je Vepner, povlačeći jasnu granicu između pirove pobede i časnog poraza, tvrdoglavo ukazujući na to kako čovek uvek može da sačuva dostojanstvo i muškost, čak i kada nema nikakve šanse. Na snimku se može videti mladi Silvester Stalone, kako sedi u prvom redu i hipnotisano zuri u boksera ograničenih sposobnosti koji je odbio da odustane. Te noći je otišao kući i napisao scenario za film Roki, koji će mu doneti Oskara i svetsku slavu.
Prodavac je primetio da zurim u sliku. Namejao se odsutno. Pogledao sam u njega, pa opet u sliku. Da li je moguće? Ostario je i obrijao brkove, ali sam odjednom bio siguran da je to on.
-Jel… jel ste to vi? Vi ste Čak Vepner, zar ne?
Nasmejao se i pružio ruku.
-Današnji klinci obično nemaju pojma ni ko je Ali, a kamoli Čak Vepner…
Prepričao sam mu epizodu vezanu za mog ćaleta i njegov meč sa Alijem. Pomenuo sam i kako je nedavno umro. Rastužio se, istinski.
-Primi moje saučešće… I hvala ti za ljubazne reči…
Rukovali smo se još jednom, pokupio sam svoj burbon sa pulta i krenuo ka izlazu.
-Hej!- pozvao me je.
Okrenuo sam se i pogledao ga upitno.
-S obzirom da si se tek doselio, pretpostavljam da ne poznaješ mnogo ljudi u gradu… Ako nekad hoćeš da odemo na pivo, svrati ovde oko devet- tad zatvaram… Imamo lokalni pab iza ćoška, znam gazdu…
Klimnuo sam glavom, zahvalio se i rekao da ce mi biti čast.
Počeli smo da se družimo, Čak i ja. Nije to bilo duboko prijateljstvo, nikada mu nisam upoznao ženu i ćerke, nikada nismo posećivali jedan drugog. Jednom nedeljno otišao bih do njegove prodavnice da se opskrbim alkoholom i tada bi obično dogovorili viđanje u pabu za vikend.
Za razliku od većih gradova u kojima svaki ugostiteljski objekat ima profilisanu klijentelu, lokalni barovi u manjim mestima privlačili su sve koji tu žive. Tako je bilo i u Bejonu. Pab u koji smo izlazili gostio je čudnu mešavinu penzionera, sredovečnih radnika i mladih danguba.
Muzika je reflektovala taj bućkuriš- red kantrija, red roka, red hip hopa. Dva televizora iznad šanka bila su rezervisana za prenose bejzbol i ragbi utakmica. Uglavnom je bilo mirno. Ljudi su se poznavali između sebe, zbijali su šale i komentarisali utakmice. Mlađa ekipa je bila nešto glasnija, okupljali su se oko bilijarskog stola i džuboksa, povremeno su izbijale kraće svađe koje nikada nisu eskalirale.
Čak i ja smo uglavnom pričali o boksu i politici, o stvarima koje su obeležile našu prošlost. Njega je zanimalo moje iskustvo građanskog rata i života pod sankcijama, a mene su zabavljale njegove anegdote iz “zlatnog doba” plemenite veštine i “starih, loših dana” u Njujorku, kada je radio kao uterivač dugova za mafiju.
Jedne večeri u pab su ušetala dva nepoznata klinca. Nosili su majce na bretele, jeftine tetovaže i pubertetske brkove. Izgledali su kao kavgadžije. Ponašali su se bahato. Zauzeli su bilijarski sto i džuboks. Kupili su gomilu žetona i naručili desetine pesama, sve sam hip hop. Tražili su od gazde da pojača ton. Pili su viski i pivo, brzo, bez uživanja, početnicki. Osetio sam se nelagodno, proradio mi je adrenalin, namirisao sam sranje.
Pogledao sam u Čaka, delovao je nezainteresovano, kao da ništa ne primećuje.
Posle nekoliko pića, primirili su se. Seli su za sto i počeli da se domunđavaju. Neki momak im je prišao i postavio pitanje. Jedan od njih je samo odmahnuo rukom, ne udostojivši ga pogleda. Momak se okrenuo prema devojci koja je sedela za šankom i slegnuo ramenima. Onda je uhvatio za ruku i odveo do bilijarskog stola. Pokazivao joj je kako da složi kugle, objašnjavao pravila. Počeli su da igraju. Ona dvojca su prestali da se grle i šapuću. Usredsredili su se na par za bilijarskim stolom.
-Ko vam je dozvolio da zauzmete sto? Jel ne vidite da imamo jos žetona?- zarežali su uglas.
-Pa, pitao sam vas dal možemo da odigramo koju partiju dok vi sedite?
-Može, ako nam daš tu tvoju devojčicu da je vodimo u WC!
Momak je pocrveneo. Devojka je vec odložila tak. Uhvatila ga je pod ruku i blago povukla. Ovaj se otrgnuo, grubo.
-Šta si reko?- procedio je.
Ona dvojca su već bili na njemu. Oborili su ga na pod i počeli da ga šutiraju. Skliznuo sam sa barske stolice, ali me je Čak zgrabio za biceps.
-Gde si pošo?-pitao me je.
Gledao sam ga zbunjeno.
-Vidiš da ga gaze, dva na jednog, bez ikakvog razloga!- odgovorio sam.
-Jel ga poznaješ?
-Koga?
-Tog malog, što ga gaze?
-Ne poznajem ga…
-Pa šta se onda mešaš, koji kurac? Gledaj svoja posla…
Povukao me je malo grublje dok nisam ponovo seo. Za to vreme gazda i šanker su prekinuli tuču i izbacili onu dvojcu napolje. Konobarica je ukazivala pretučenom klincu prvu pomoć i tešila njegovu devojku.
-Vidiš…- reče Čak.- Sve je već gotovo, i bez tvoje intervencije…
Nasmejao se, pokroviteljski, lupio me po leđima i naručio novu turu.
Sezona u luci se bližila kraju. Brodovi su sve ređe pristizali, dolazila je zima. Nadničari su počeli da traže uhlebljenje na drugim mestima. Mene su zadržali. Ponudili su mi posao u magacinu jer sam bio vešt sa viljuškarom. Tri dana nedeljno. Bolje išta nego ništa, pomislio sam. I prihvatio.
Požalio sam se Čaku da kuburim s lovom. Pitao sam ga da li mu treba pomoć u prodavnici.
-Vidi, mogo bi da mi pomogneš ponedeljkom… Tad razvozim robu manjim prodavnicama po celom okrugu Bergen… Treba natovariti kombi gajbama, razvesti to, istovariti… Mator sam, nije mi lako… Platiću te pošteno!
Tako je i bilo. Svakog ponedeljka ujutru nalazili smo se ispred Čakove prodavnice. Ja sam dovlačio gajbe iz podruma i punio kombi dok je Čak vodio inventar. Posle utovara, Čak bi me odveo na kafu i doručak u obližnju kafeteriju, a onda bi krenuli na turneju po Bergen okrugu- Ridžfild Park, Tinek, Hakensak, Inglvud, Lionija, Fort Li… Svuda su nas dočekivali s oduševljenjem. Čak je bio šarmantan i duhovit, nosio je svoj renome lokalne legende sa stilom.
U proleće sam nastavio da radim za Čaka ponedeljkom, iako je luka ponovo zaživela. Jednog dana, posle obavljenog posla, dovezli smo se u Bejon u dobrom raspoloženju. Bilo je toplo i vedro, a iz luke je dopirao miris mora i soli, kao da smo na Floridi. Spustili smo prozore na kombiju i pojačali muziku. Ubrzo smo prošli pored Bejonske gimnazije i Čak je značajno usporio u skladu sa propisanim ograničenjem brzine u blizini škole. Bacio sam pogled kroz prozor i uočio ona dva tipa koji su nekoliko meseci ranije izazvali tuču u pabu. Stojali su nasred dvorišta okruženi grupicom tinejdžera. Zaustavili smo se. Crveno svetlo. Munuo sam Čaka laktom.
-Vidi ovo…
-Šta?
-Znaš onu dvojcu?
Nije mi odgovorio.
-Oni klošari iz paba… Sećaš se…
-A, da…
-Provali ih… Valjaju dop klincima… Mamu im jebem!
-Šta se ti uzbuđuješ? Nek brinu njihovi roditelji… I policija…
-Pa daj da zovemo muriju onda?
-A to ne… Ja muriju u životu nisam zvao, pa neću ni sad!
Ućutao sam se i više nismo progovorili ni reč dok me nije odbacio ispred moje zgrade. Bio sam razočaran. Sam nisam imao šanse protiv one dvojce. Ali neko kao Čak, bivši bokser od dva metra i sto dvadeset kila… Iako mu se blizila sedamdeseta, izgledao je impozantno i zastrašujuće, nesumnjivo u stanju da povredi čoveka.
Sledećeg dana sam ga pozvao da mu saopštim kako sam dobio stari raspored u luci. Zahvalio mi se na pomoći i poželeo sreću. Vidimo se u pabu, dodao je na kraju. Pitao sam se da li stvarno nije provalio vezu između mog naprasnog otkaza i jučerašnje rasprave, ili glumi nonšalanciju.
Slegnuo sam ramenima i spustio slušalicu. Više mi nije bilo ni bitno.
Prestao sam da odlazim u pab, a Čakovu prodavnicu sam zaobilazio u širokom luku. Pod kožu mi se polako uvlačio osećaj beznađa. Živeo sam od danas do sutra, mrzeći svoj posao i pitajući se zašto još uvek živim u tom odvratnom gradu. Nisam imao nijednog prijatelja. Od kada sam se doselio, nisam video nijednu lepu ženu. Noću bih se popeo na krov zgrade, iako je to onaj neugledni domar, iz samo njemu znanih razloga, najstrože zabranjivao. Pio sam pivo, pušio i zurio u panoramu Menhetna u daljini.
Tako je bilo i te večeri. Sa krova zgrade jasno se videla Čakova prodavnica. Pažnju mi je skrenula škripa kočnica. Raspali Mustang iz osamdesetih zaustavio se ispred nje i iz njega su izašla ona dva bilmeza. Kikotali su se i gurkali jedan drugog pre nego što su ušetali unutra. Bacio sam cigaretu i sjurio se niz požarne stepenice. Utrčao sam u dućan, zadihan. Ne znam tačno šta sam očekivao da zateknem. Čak je sedeo za pultom i čitao novine. Podigao je pogled i nasmejao se, bez zadrške. Ona dvojca su se šetali između rafova. Nije bilo drugih mušterija.
-O, koga ja to vidim?!- reče Čak. –Pa gde si ti nestao, čoveče?!
-Eh…-zamucao sam, pokušavajući da dođem do daha.- Puno radim, zauzet sam… A i trudim se da smanjim piće…
-To ti je pametno… Ja mislio da si se preselio u grad…
-Nisam još, moram da uštekam neku lovu…
Jedan od one dvojice se isprečio između nas i spustio bocu Džek Denielsa na pult. Onu veliku, od litar i po. Njegov pajtaš je stajao po strani, široko raširenih nogu, ruku prekrštenih na mudima. Žvakao je duvan i kezio se kao imbecil.
-Ćale… Vidi... Ja i ovaj moj drugar… Treba da se vidimo s nekim ribama večeras… Dolaze nam na gajbu, kapiraš- karanje u najavi… Ali treba malo da ih podmažemo…
Čak je klimnuo glavom, ne skidajući osmeh s lica.
-Problem je u tome što nemamo love…
Napravio je pauzu. Pogledao je u mene, pa u Čaka, pre nego što je nastavio.
-Mislili smo… Ti imaš na stotine boca ovde, jedna boca manje-više… Nećeš ni da primetiš… A? Jel se slažeš?
Pogledao sam u Čaka. Više se nije smešio. Spustio je pogled i slegnuo ramenima.
-U pravu si… Jedna boca, manje ili više…
Klinac mu je namignuo.
-Dobar si ti čovek, ćale… I pametan.
Zgrabio je bocu sa pulta, odmerio me od glave do pete, frknuo podrugljivo i dao znak glavom svom ortaku da ga prati. Gledali smo za njima sve dok se nisu odvezli sa parkinga.
-Jel ni ovo nema veze s tobom, Čak, a?- rekoh, i dalje zureći u prazno parking mesto ispred prodavnice.
-Šta je trebalo da uradim? Da im izlomim vilice zbog boce pića? Mali je u pravu- meni ta boca ne predstavlja ništa, a oni će večeras bar dobro da se provedu…
-Možda će da se napiju i pregaze nekog onim kršom… To ti nije palo na pamet?
-Ovo je siromašan i dosadan grad… Provincija. Klinci nemaju perspektivu… Meni je njih žao…
Krenuo sam prema izlazu. Otvorio sam vrata i konačno smogao snage da se okrenem i pogledam ga u lice.
-Ja mislim da si se ipak samo usro…
Sledećeg jutra sam se spakovao i seo na autobus za Menhetn. Pronašao sam sobu u Harlemu, malo veću od mrtvačkog kovčega i dobio posao u lokalnoj kompaniji za selidbe. Život je i dalje bio težak, sirotinjski, ali je sam boravak u takvoj metropoli davao određeni značaj i intenzitet mom postojanju.
U Americi sam stekao naviku čitanja dnevne štampe. Stariji imigranti su tvrdili da se tako najbrže usavršava Engleski. U Harlemu sam se budio pre svitanja. Ispred zgrade se nalazila staromodna kafeterija koja se nikada nije zatvarala. Tu sam svakog jutra pio kafu, jeo doručak i prelistavao tek dostavljene novine. Tog dana imao sam šta da vidim. Dvostruko ubistvo u Bejonu. Dva muškarca, dvadesetogodišnjaci. Tela je pronašao neki pecaroš, na obali Nuark Zaliva, nedaleko od Bejonskog mosta. Ubijeni su tupim predmetom, pretučeni do neprepoznatljivosti. Polomljena rebra, vilice, nosevi, jagodične kosti. Ford Mustang, ciji je broj šasije otkrio da je pripadao ocu jednog od njih, a time i njihov identitet, nalazio se nedaleko od njihovih tela, ugljenisan. Ubica nije ostavio nikakav trag, kiša je sprala čak i otiske stopala. Tupi predmet mogu da budu i pesnice profesionalnog boksera teške kategorije, pomislio sam.
Slike su bile tabloidne, šokantne. Naduvena lica, umazana krvlju, blatom i muljem. Nisam mogao da ih prepoznam, ali sam znao o kome se radi. Jedan je iza sebe ostavio dvogodišnju ćerku, drugi samohranu majku.
Javio sam dežurnom dispečeru u kompaniji za selidbe da se ne osećam dobro. Onda sam pozvao Čaka, ali sam prekinuo vezu pre nego što je pozvonilo. Nisam znao šta bih ga pitao. A odgovor kog sam se plašio se ne izgovara preko telefona.
Odvezao sam se podzemnom železnicom do glavne autobuske stanice i kupio kartu za Bejon.
Smestio sam se u poluprazan autobus i zurio kroz prozor. Osetio sam mučninu, kao da ću da povratim, a nismo ni krenuli. Obuzeo me je neki strah. Nisam znao kako će Čak da odreaguje kad me vidi, pogotovo ako ima neke veze sa smrću one dvojce. Ako je kriv, i zna da ja znam… Onda je možda spreman na sve. Setio sam se njegovih veza sa mafijom u mladosti, oznojili su mi se dlanovi.
Ali nije bilo šanse da se vratim. Morao sam da saznam. Tada sam shvatio pravi razlog svoje nelagodnosti. Nisam se ja plašio Čaka, ni najmanje. Osećao sam se odgovornim.
Izgubio sam se u tim mislima, nisam ni primetio da smo stigli. Ono malo putnika u autobusu se uzvrpoljilo i to me je prenulo. Izašao sam i krenuo prema Čakovoj prodavnici, najpre sporo, a onda sve brže, sve dok nisam potrčao.
Bilo je zatvoreno. Na vratima se nalazio natpis koji je obaveštavao mušterije da je Čak na godišnjem odmoru, u Majamiju. Prebledeo sam, kao da mi je priznao krivicu.
Pozvao sam ga telefonom. Zvonio je i zvonio sve dok me nije prebacio na govornu poštu. Prekinuo sam vezu.
Šta sam očekivao? Ako je Čak stajao iza likvidacije one dvojce, nikada mi to ne bi priznao. A samim tim nisam mogao da saznam da li ih je ubio zbog mojih reči, zbog mene, ili nečeg drugog… Možda su ponovo došli po piće, možda su mu sledećeg puta tražili lovu, pokušali da ga reketiraju? Možda su ga pretukli?
Ništa od toga nije mi zvučalo uverljivo, ništa nije bilo vredno onolikog gneva, ničim nisu zaslužili onako monstrouznu smrt.
Nadao sam se da će mi Čak reći kako sam sišao s uma i pozvati me na pivo.
