Bezimena repata priča Stamena Milovanovića u konkurenciji je za ZiN nagrade.
Stamen o sebi: Rođen 1940. Autor više nagrađenih priča, romana i drama u Srbiji i okruženju.
BEZIMENA REPATA PRIČA
- Sestro, neka uđe sledeći!
- Ko je na redu?
- Ja, sestro!... Dobar dan, doktore!
- Da znate; meni danas baš i nije ... sedite!
- Ma, nije ni meni, ali; red je da se tako kaže..
- Znam; na ova vrata ne ulaze oni kojima je dobro... Dakle; šta vas boli?
- Ništa...
- Kako; ništa?!.. Ne razumem... zašto ste, onda...
- Zbog straha... Bojim se, doktore...
- Bojite se? Koga, čega?..
- Sebe...
- Sebe? Valjda; za sebe?
- I sebe, i za sebe, doktore...
- Ma, nemojte!.. Preti li vam neko, proganja li vas ko?
- Ne znam... to još nisam dokučio...
- Aha...Dobro; znači, još ne postoji direktna opasnost po vas. S te strane nemate razloga za strah. A, zašto se bojite sebe?
- Imam neodoljivu želju...
- Gde nema želje nema ni čoveka... Da čujem; koja je vaša?
- Svake večeri uspavam se s željom da ubijem...
- Šta, molim; da ubijete?!
- Da... bar u snu...
- Aha... I; ubijete li koga?
- Ne znam... možda, ne sećam se kad se probudim...
- Ali vam je, svakako lakše... Rasteretili ste se sanjajući...
- Naprotiv; s tom istom željom se i budim.
- Mmm... razumem, razumem... Znači; i vi sanjate, i vi bi da ubijete?!.
- Nešto me tera - sugeriše...
- Mislite, bojite se da vas je pod svoje uzeo onaj repati?
- Ne znam, neki đavo jeste
- Da, da – svakako... A koga biste to, ako nije tajna.
- Ne znam... bilo koga...
- O, pa to je baš zanimljivo!.. Da, da; zanimljivo... Znate li bar zašto?
- Zbog adrenalina, doktore.
- Uzbuđuje vas, a?
- Ih, i pri samoj pomisli; srce mi zatreperi, pritisak skoči, oznojim se.
- Kao u seksu?
- Ma ne! Taj, po meni, životinjskoi nagon uspeo sam, srećom, da nadvladam, da ga ugušim.
- Jasno, jasno... u tim stvarima se baš preteruje, iako je, moramo priznati, to, za sada, jedini način na koji se obnavlja ljudska vrsta. Šta mislite, niste li i vi, to čega ste se lišili, zamenili željom da ubijete?
- Ma ne, ma ne, doktore!.. Verujte mi; nikada mi tako što ranije nije na um dolazilo... Osećam da se ta želja – pomisao, nekako, odnekud, ovih zadnjih godina u mene uselila...
- A šta ako grešite? Možda je ona oduvek, samo prigušena, u vas dremala. Znate; ne može se umesiti testo ako nema brašna...
- Da, ali je potrebna i voda da se hleb umesi... Čitate li vi novine, gledate li televiziju?
- Redovno... Pa?
- Jeste li primetili; pre udarnih vesti, danima unapred svi reklamiraju i najavljuju filmove u kojima se puca, krade, pljačka, seku glave mačetama, raznose ljude bombama, potpaljuje vatra...
- Pa šta; kakve veze imaju filmovi sa tom vašom... Filmovi, kao filmovi, čoveče... Igrarija, imaginacija - maštanje, da se gledaoci zabave, rasterete, da zadovolje potisnuti praiskonski urođeni nagon - potrebu da love...
- To jest; da ratuju, jel` da?! Da u masi, bez griže savesti i odgovornosti, kao u mraku, jedni druge, mogu do mile volje, da ubijaju.
- U neku ruku; da... A vi ste gledajući tu virtuelnu igru, dobili želju da započnete svoju, da materijalizujete taj svoj neostvareni san.
- Da, ali ovde nema rata!..
- Pa, započnite svoj,čoveče!
- Bih, ali se bojim. I ne morate da ironišete. Znate; ja sam, u suštini, verujte mi; pacifista... radije bih da sačekam priliku, da ga neko drugi povede...
- I vi?!. Zar i vi?
- Znači li to da nisam jedini...
- I niste, samo što se vi bojite odgovornosti... A ja bih rekao; svesni ste da ste kukavica.
- Iskreno; moglo bi i tako da se kaže.
- Svakako, svakako... Mada je dosadašnje iskustvo pokazalo da kukavice, kad im se pruži prilika, u ratu ne znaju za meru...
- Zato sam i došao kod vas... Kako, kako to – tu potrebu, taj strah, da prevaziđem?
- Polako, čoveče!.. Svi se mi pomalo bojimo, jer ne znamo, rekoh vam, koje i kakvo je brašno u nekom ćošku naših naćvi, u potsvesti, zakisnuto... Dovoljno mu je dodati kvasac, pa da testo ubilačkih želja naraste... Zato sam ja tu, da vam... Vidite; u filmskim furunama je to virtuelno zamešeno i ispečeno, umetnički dozirano da zasiti tu ljudsku praiskonsu glad ... Razumete; psihološka terapija mase...
- Niste u pravu, doktore!.. Ja bih rekao da je to pre potsticaj na delanje... Sve što se do sada u filmovima kao fikcija, mašta i fantastika prikazivalo i prorokovalo, vremenom se ostvarilo i ostvaruje se...
- A vi ih ne gledajte. Zabavite se na drugi način.
- Mislite da nisam probao. Okrenuo sam se, kao kakvo dete, video igricama na internetu. Kad tamo - isto; ubiti što više i što brže... Kao dobar kondicioni trening. Što više ubijete i uništite, dobijate veći broj poena i veću nagradu, razumete?
- Interesantno, interesantno... I?
- I; ništa... Vratio sam se opet televiziji. Mislim; zašto da je ne gledam kad mi je već u kući – tu; pred očima? Ne mogu da joj odolim; moram bar vesti da vidim. A i u njima isto. Ili se uživo prenosi bombardovanje nekih država, gradova i sela, ili - kako je samoubica u nekom tržnom centru, kafani, sportskoj hali, metrou, na nekom skupu sa sobom na onaj svet poveo još desetine duša. Da ne govorim o onim sitnim, kad muž ženu, žena muža, dečaci dečake, komšija komšiju... Razume se; mafijaška i politička ubistva i obračune ne računam... I lud da poludi, doktore!.
- Nažalost, u pravu ste.
- Doktore, više sam saznao i naučio o ubijanju i oružju gledajući televiziju nego sve drugo u školi, od oca i matere... Ušla mi je krv u krv, razumete...?
- Indukcija, indukcija, moj gospodine!.. I vi ste indukovani ...
- Ne razumem dijagnozu, ali se nadam da nije opasna po život?
- Ne znam još... Videću... Samo vi pričajte...
- Je li; ta bolest zarazna, ili... mislim; ima li to veze sa ludilom?
- Ma ne!.. To vam je; urođena ljudska osobina da skoncentrisane misli jedne osobe - indukatora, ili organizovane grupe ljudi koji tu misao direktno, ili posredno plasiraju može svako da prihvati kao svoju. Naučeni ljudi u institucijama razrađenim tehnikama to ostvaruju. Metodom indukcije upečate drugoj osobi, grupi ljudi ili čitavom narodu, misli i dela onako kako su ih oni kao idukatori zamislili.
- Aaa!.. Znači li to; ako neko danas pomisli i skoči s mosta, a to mediji objave, da će za dan – dva, skočiti i drugi i treći... sa tog, ili, svejedno kog – nekog svog mosta... da ću, verovatno, i ja to poželeti.
- Garantujem vam to. Zato ima sukoba, ratova i... Moj vam je savet; menjajte kanale da ne budete indukovani, ili da vremenom i sami ne postanete indukator... Gledajte naučne emisije, čoveče.
- Ma menjao sam ih ja, ali i na njima je isto. Sva naučna dostignuća prvo se u ratne svrhe – za što masovnije i efikanije ubijanje iskoriste.
- Nažalost, indukatori su sve moćniji, a induktivni virusi sve raznovrsniji i brojniji.
- Zapazo sam; od kad sam uveo kablovsku, za ovo desetak godina, video sam više oružja i ubijenih nego što, valjda, ima stanovnika na zemlji.
- Moj vam je savet; čitajte novine, knjige...
- I to sam probao. `Ajde, normalno, kao i svi, prvo pročitam čitulje, da vidim ko se smirio, ko od tog dana neće da gleda televizijske programe, ni tuđe čitulje da čita. Potom pređem na ostalo. A ono, i tamo isto; opisuju ko je koga, kako i gde ubio. Sve što se na ekranu može gledati, možete se i u svim novinama i knjigama pročitati. Uvek u ime dobra i mira, vere, ideologije ili osvete, neko nekoga bombarduje, ruši... Vidite, doktore; zabranjeno je ubijanje hemiskim oružjem i kasetnim bombama, a klasičnim može do mile volje... Da poludi čovek od besmisla...
- I?.. Vama je, kao i svakom svesnom pacifisti, svakako, žao... kivni ste na ubice?
- Ma, ne pitajte; ne da sam ljut, ogorčen sam..! Kad jave da je neko ubio sedmoro, osećam bes; psujem što nije desetoro. Ako su poginule četiri stotina šezdeset i tri osobe, poludim zašto nisu zaokružili na pet stotina... Ako je hiljadu toliko i toliko... zašto nisu okruglo dve. To me čini veoma - veoma nesrećnim, doktore. Znate; ja volim okrugle – zaokružene cifre... Kad je neko ubio ženu i decu, mogao je i oca i majku, taštu i tasta i ... i još nekoga pride, bar da dopuni dekadu.
- Interesantno, veoma zanimljivo rezonovanje... Znate šta; zapazio sam da vi uvek dodajete - dopunjujete, da bi se zaokružilo... Zar vam nije palo na um da i oduzimanjem - umanjivanjem može do okrugle cifre da se dođe.
- E, sad ste me baš razočarali; slaba vam je logika, doktore! Vi bar znate da se mrtvi ne mogu oživeti, a žive je veoma lako usmrtiti?. Logično, zar ne?..
- Nažalost, ali i srećom da je tako...
- Pa, vi me zaista zbunjujete! Paradoksalno i neodrživo je to što ste kazali. Jednačite – ravnate smrt i sreću, pa to je...
- Čoveče, vi zaboravljate koliko zdravih mladih organa s poginulih mogu da se iskoriste, da se presade onima kojima su neophodni. Srce, jetra, bubrezi, koštana srž, pluća, koža... A nadam se, u kakvom je zamahu medicina; da ćemo uskoro moći i glave... Tako jedan mrtav, srećom, može da spasi više živih. Može pomoći bolesnima da ozdrave a da i sam, na izvestan način, nastavi – da produži, u spašenima i dalje da živi...
- Ahaaa!.. Da, da, da... Razumem; to je u duhu vaše - lekarske etike. Sanjate i vi svoj san, zar ne?.
- Svakako, svakako, ali... do glave još nismo stigli... Čuo sam o čemu razmišljate i šta biste želeli, no, ne rekoste zašto se za sebe bojite. Jeste li se nekome zamerili?
- Sačuvaj Bože... Rekoh vam; ja sam miroljubiv čovek... samo... Znate; bojim se, doktore, da i moja malenkost nekome ne stoji na putu, da ću i ja biti dopuna, da su i moji organi nekome već potrebni...
- Logično, logično... Svi se boje... Zato bi da vi prvi; njega... bilo koga likvidirate – da preduhitrite potenijalnog ubicu, zar ne?
- Da, da!.. Kad je već ukinuta smrtna kazna; daj da sprečim zločin, da spasim bar jednu ljudsku dušu, doktore! Znate; ja sam jedan od izabranih kojima je dato to pravo.
- E?!.. I vi mislite da ste odabrani?.. Mislite ili verujete?
- Znam to, ubeđen sam, doktore. Svi spikeri, kad sa ekrana govore o ubistvima, uvek me gledaju pravo u oči. Vidim; nagovaraju me, podstiču, ubeđuju... Jedan mi je, čak, pre neki dan, klimnuo glavom i značajno - zaverenički namignuo.
- I vama?!.. Jeste li sigurni?
- Kao u to; da vas gledam.
- Ma, ljudi, šta je ovo danas?!.. Poludeo, bre, narod!.. Ooo!.. Vi ste zaista bolesni, čoveče Umislili ste, kao i oni pre vas, da se vama neko obraća!.. O, svašta, Bože!.. Zar vama, bre?!.. Ma, hajde... Shvatite, čoveče; meni, samo meni se spikeri svake večeri jave, saučesnički klimnu glavom i zaverenički namignu!
