Priča Aleksandra Petrovića u konkurenciji je za ZiN nagrade.
Aleksandar Petrović:
Objavljeni romani "Beogradska knjiga mrtvih" (Periskop 2015) i "Kolaž za dvoje" (Čekić, 2010) Priča "Jutarnja kafa" uvrštena u zbornik Festivala kratke forme "Potpis" u organizaciji Kulturnog centra iz Apatina (septembar 2017) Priča "Klikeri" uvrštena u zbornik "Putovanja nakraj noći" udruženja Oksimoron
Priča Kiša uvrštena u WH Fanzin kratke priče na West Herzegovina festivalu No 15
Priča "Oil rig" objavljena na engleskom u okviru projekta The Balkan Writers Project
Priča "Potonuće" uvrštena u zbirku priča "Rečna kraljica, River Queen" u izdanju Narodne biblioteke "Ilija M. Petrović" iz Požarevca (2016)
Priča "Koverat" uvrštena u zbornik udruženja Oksimoron inspiran Kamijevim Strancem, 2015
Priča "Bušotina" objavljena u 16 broju časopisa za fantastiku UBIQ, 2015, priča "Jutarnja kafa" u broju 17 (mart 2016) Esej Preobražaj uvršten u zbornik radova Preobražaji udruženja Oksimoron 2014
Pohvala žirija za priču "Kada pomislim na smeh" na XXIII svetosavskom književnom konkursu, Knjaževac 2014
Objavljene priče u antologijama Najkraće priče 2002; U priči i okolo, Najkraće priče 2003 i Najkraće priče 2004, u časopisu Akt 2007. god.
Više inormacija na aleksandar-petrovic.com/o-meni/
O svom radu Aleksandar kaže: "Na razmeđi mnogobrojnih stvarnosti pronalazim likove koji mi svojim zapitanostima daju odgovore na pitanja o tome šta su život, ljubav, smrt i smisao za kojim svi tragamo."
Lutke
Podaci koje sam dobio s terena bili su šturi: Jezero je iščezlo preko noći, brišući granicu između dva sela u dve države. Nije bilo oluje, potresa, ni vetra. Ujutru je umesto vodene površine osvanula prazna udubina. Zemljano korito bilo je suvo, a strane novonastale šupljine ravne i glatke.
Mesni predstavnik obišao je ugroženo područje. Kazao je da su meštani zbunjeni i uplašeni. U poslednjih dvadeset godina svašta su preturili preko glave. Doduše, bile su to nedaće izazvane odlukama njihovih vođa, donete na tajnim pregovorima. Posledice su bile dugotrajne. Komšije se više nisu razumele, iako su govorile istim jezikom. I oružjem su pokušali da jedni druge ubede kako su baš oni u pravu.
U rasprave gde se tu krije istina, i da li je samo jedna, nemam potrebe da ulazim. Kolega je priložio i multidisciplinarni prikaz istorije nastanka konflikta. Pronalaženje krivca neće rešiti problem koji ovi ljudi trenutno imaju.
Rekli su mu i da su se otuđili od prirode, zapustili je. Jezero na kojem su nekada zajedno kupali postalo je modrozeleno i smrdljivo. Umorni od trvenja, odahnuli su kada su im one iste vođe poručile da je sada vreme za druge, mirnodopske zadatke, ali isto tako važne za narode kojima pripadaju. Krčili su šume, obrađivali njive, uzgajali stoku. Posle nekoliko čašica lokalnog pića od prevrelog voća, poverili su mu se kako ih ponekad uhvati žal za vremenima pre velikih promena. Uplašeni od sopstvenih pomisli, uključivali bi televizor. Napetost je nestajala kako su se pojačavali glasovi sa ekrana.
Kolega zaključuje: Ko zna do kojeg bi stepena zaborava dospeli stanovnici male doline, da ih nije zadesio ovaj nesrećan slučaj. Obe strane šapuću o božjoj kazni. Ubeđeni su da se akcident dogodio zbog strahota koje su se desile u ovom kraju. Krive jedni druge, a sopstvena nedela prećutkuju, ili ih smatraju neophodnom odbranom. Čak i ako su podrazumevala vraćanje na evolutivni početak.
Starešine sela su se zabrinule. Voda i međunarodni sporazumi do sada su uspešno obezbeđivali mir. Ovo je bio presedan. Sazvali su hitan sastanak. U pratnji telohranitelja našli su se na obodu kratera. Pažjivo su stajali na ivici, fotografisali, bacali kamenčiće. Zaključili su kako je najbolje da iz inostranstva pozovu nezavisnog stručnjaka, koji će proučiti uzrok nastanka ove pojave. Na licu mesta sastavili su dokument i potpisali ga, koristeći leđa kao podupirač.
Sad sve zavisi od tebe, pisalo je u post skriptumu.
Stigao sam četiri dana kasnije. Bio sam zatečen izlivima ljubaznosti domaćina, hranom koju su mi neprekidno nutkali, kao i dogovorom da bacanjem novčića odlučim u čijem ću hotelu spavati kako ne bi bilo glasina o pristrasnosti. Gledao sam ih začuđeno i klimao glavom.
Brzo sam se prilagodio. Ipak se ovim poslom bavim već šesnaest godina. Naglasio sam kako mi je jedino bitno da mogu da istražujem u tišini.
Prve vesti o mom načinu rada sigurno su potekle od vozača koji me je odvezao do raspukline. Poneo sam planinarsko uže, ašovčić, prazan peščani sat, rašlje, mrežu za leptirove i mali durbin. Jedan kraj konopca vezao sam oko najbližeg hrasta, a drugi oko struka i pažljivo se spustio u jezersko korito. Koračao sam polako. Miris truleži štipao me je za nos i pojačavao se, nošen toplim vetrom nalik šapatu. Povremeno bih čučnuo, uzimao krupnije komade zemlje i mrvio ih prstima. U sredini zemlju je zamenio pesak. Otvorio sam poklopac na gornjem delu peščanog sata i zagrabio s vrha, koliko je moglo da stane u staklenu komoricu. Iz bočnog džepa nogavice izvadio sam male rašlje, napravljene od niklovanog čelika. Presijavale su se na suncu. Svaki put kada bi se povile ka tlu, zastajao bih, razgrnuo ašovčićem zemlju i iz nje vadio tamnocrvene lutke leptirova koje sam stavljao u mrežu.
Ne čekajući da me sumrak prekine u radu, uspeo sam se na obalu, spustio stvari pored drveta i seo, oslanjajući se leđima o deblo. Umor me je brzo savladao. Huk sove prenu me iz dremeža. Protrljao sam kapke i u rancu potražio durbin. Sačekao sam da mi se oči priviknu, pa desnom približio okular. Mesečina je bila jaka, nebo vedro. Zvezde su jasno treperile.
Moje radna hipoteza se potvdila. Jak naboj negativne energije koji se taložio u zemlji za vreme oružanih sukoba, doveo je do naglog isparavanja vode. Iz iskustva u drugim područjima ratnih razaranja po svetu u kojima sam radio, znao sam da je ovo tek početak nevolja. Svako tlo teži stabilnosti. Prošlost, sadašnjost i budućnost moraju se poravnati. Ako to ne mogu da učine ljudi, zemlja sama stvori međuprostore i na određeno vreme otključa granice vremena.
Sutradan sam se sastao sa starešinama i predstavnicima medija. Stajali su šćućureni ispod platnene nadstrešnice, čekajući da kiša prestane da sipi. Gledali su kako se oko njih stvara blato.
U nekoliko rečenica predočio sam im ozbiljnost situacije. Slušali su me podeljene pažnje. Kada sam spomenuo opasnost od pojave dodatnih rupa i mogućnost nastanka nezaustavljivog klizišta, trgnuli su se. Strpljenje ih je izdalo pošto sam rekao da i raspored zvezda iznad njihovog kraja govori u prilog tome kako se sve ovo nije desilo slučajno. Rekli su mi da imam odrešene ruke, zahvalili se na pomoći i krenuli ka automobilima. Kiša je prestala.
Metod je bio jednostavan. Prema utvrđenom rasporedu, porodice iz oba sela dolazile su kod mene na razgovor. Bili su u obavezi da ponesu fotografije bližnjih koji su stradali u borbama ili su se vodili kao nestali. Zapisivao sam imena u veliku beležnicu, pored koje su na stolu stajali peščani sat i kutija s mnoštvom malih pregrada u kojima su bile lutke leptirova. Tražio sam od sagovornika da ispričaju svoje priče. Pažljivo sam slušao, ne prekidajući ih. Kada bi završili, objašnjavao sam šta se od njih očekuje: „Četiri puta ću okrenuti peščani sat. Za to vreme jedna od ovih lutaka bi trebalo da probije opnu i pretvori se u leptira. Svaka od njih predstavlja po jedno domaćinstvo. Kako bi se ponovo uspostavila ravnoteža između sveta živih i mrtvih, neophodno je da oni koji to još mogu oproste onima koji su im naneli bol. Tako će spasti svoje, a osloboditi duše onih koji više nisu s nama. Ne mogu da kažem koliko minuta imate na raspologanju, oni za svakog protiču drugačije.“
Dok je trajao intervju, gledao sam ih pravo u oči. Iskustvo mi je govorilo kako mogu da očekujem burne reakcije. Iznenadilo me je je ćutanje, tek pokoji tihi jecaj i nemo klimanje glavom. Leptirovi, sa šarom nalik mrtvačkoj glavi na krilima, redom su probijali opne i izletali kroz otvorene prozore.
Poslednje dve ispovesti čuo sam od starešina. Lica su im bila u grču, trebalo je vremena da se opuste. Okrenuo sam peščanik po četvrti put. Ishod je morao da u potpunosti bude pozitivan, bez odstupanja. Naravno, oni to nisu znali, a zbog objektivnosti rezultata nisam smeo da im pomažem. Dve lutke ostale su neotvorene.
Dogovorili smo se da konferencija za štampu bude održana sutradan u podne. Iako je prošla ponoć nije mi se spavalo. Iskoristio sam vreme da napišem izveštaj. Zadremao sam pred zoru.
Probudila me je sirena automobila, oglasivši se triput. Na brzinu sam se spakovao i sišao. Dok smo prolazili pored udoline, od mnoštva leptirova zvanice na bini i njihove svite sa uključenim kamerama su se jedva nazirale. Rekao sam vozaču da produži dalje.
Sutradan, dok sam na aerodromu čekao na ukrcavanje, pažnju mi je privukla naslovna strana novina. Nisam razumeo šta je pisalo, ali crno-bela fotografija bila je jasna. Na novostvorenom jezeru pojavili su se prvi kupači. Posegao sam za torbom i potražio plastičnu kutijicu. Bila je na dnu. Otvorio sam je i izvadio dve lutke leptira. Noktima sam im rasparao tanke opne.
Crni, lepljivi ostaci valjkastih tela, mrvili su mi se pod prstima.
Bacio sam ih u kantu i krenuo ka gejtu za ukrcavanje.
