Priča O ljudima i domaćim životinjama Slaviše Radovanovića bila je u konkurenciji za ZiN nagrade zajedno s njegovom pričom Svinje.
Slaviša o sebi: "Profesor francuskog jezika, u penziji već preko godinu dana. Objavljivao romane. Dobitnik nagrade Miroslav Dereta za najbolji roman u rukopisu. Nagradjen na natječaju Čivijade Drugom nagradom."
Slaviša o svojoj poetici: "Sa blagom, ponekad jakom satirom, vezan za zavičaj na obali reke Morave, oslobodjenog duha i naglašenog metaforičnog."
O ljudima i domaćim životinjama
Pas
Kuća u kojoj je živeo ostala je u selu jedna od retkih živih. Svi seljaci oko njega su ili pobegli u inostranstvo, posebno u Austriju i Nemačku, ili u Beograd. Šta su tamo radili, nemoguće mu je bilo odgonetnuti. Kuća, o kojoj je reč, nalazila se blizu kraja sela, tamo gde obale reke vijugavo beže ka moravskim vrbacima. Uz njegovu, komšijina, a tik uz tarabu, između avlija, komšijino kuče, omatoreli Crni, bio je privezan slabašnim lancem, kupljenim na pijaci u varoši, od Rumuna, a uz daske ograde bila je prikovana jedna baš široka, oko koje behu nazidane neke dlakave cigle, o koje se Crni češao po kiši i snegu.
- Nemoj da ga drešiš - govorio mu je komšija kad god krene za Beč, gde je živeo i radio skoro tri frtalja svog životnog veka. - Navikao je Crni, ne bi se snašao u slobodi. Kao mi – ljudi. Samo mu baci dnevno paraman ’leba il’ proje, šta god i sipaj mu vodu preko tarabe u ovo šerpiče. Leti mu sipaj dvaput. Ugreje se voda na suncu. To je za psa kao za mene vruće pivo. A kad nisi tu, kad podješ negde od kuće na dan-dva, dolaziće moj kum Ratko, a kad je on u šumi, pa ne može, njegova Divna.
Milan je postao čuvar psa Crnog u periodima boravka na privremenom radu u Austriji njegovog vlasnika, a svog suseda Milančeta. Nije mu bilo teško da se pozabavi vezanim psom, pošto je osećao da je i sam sigurniji uz njegov lavež na oblake, prolaznike, usidrenu noć i zvezde padalice.
Crni ne beše baš pričljiv na svom, psećem jeziku. Osećao je da njegov jezik previše upotrebljavaju ljudi. Làne tu i tamo, tek da dovikne svim psima i ljudima da je budan i da je tu gde je.
Nekoliko puta dnevno, kad nemaše šta da radi, ili kada nešto od svog posla dovrši, zamori se Milan pa mu dodje da se nasloni na tarabu i odahne dušom. Hvataše sebe kako gleda u Crnog i razmišlja koliko medju njima beše sličnosti. Crni i sam gleda u njega, ali i oko sebe, kuče je to, balavi, celog leta i do kasno ujesen udara sam sebe repom i zadnjom šapom grebe po sopstvenom trbuhu ne bi li se otarasio krpelja i muva.
I liže sopstvena muda. To ljudima još nije pošlo za rukom i pored velike želje da što više liče na pse.
Dan za danom gledaše se tako Crni i on. Nedelju za nedeljom. Mesec za mesecom. Napuniše treću godinu na različitim stranama tarabe.
Uporno gledajući Crnog sve više je uočavo da je njegov put kroz život sličan kučećim, da uvek postoji neka prepreka ispred i uvek neko dobaci hranu.
A kada je, uoči Đurđevdana, komšija došao da proslavi seosku zavetinu, rano ujutro, pred majsku zoru, dok je po selu Svirovu škripao ražanj i mirisalo šumeće pečenje na njemu, izvikao ga je na kapiju i upitao ga da li zna da je Crni pokidao lanac.
- Ne znam – odgovorio mu je Milan. – Sinoć je tu bio.
- Jeste, jeste, smakao ga nekako s guše. Izgleda da je osetio da dolazim, ili ga je zavela neka kučeća kurvica, ili cela pseća banda, ovde je lutalica koliko hoćeš - iskaza mu komšija.
- Pa, gde je Crni sada? – upita ga Milan.
- Kako gde je? Tu je.
Pogledao je preko tarabe i video Crnog kako se, radostan što i njega, osim svog vlasnika vidi u rano prijatno jutro, zatrča što brže može istom stazom, ni za nokat ne odstupajući od nje.
Do tarabe, tamo se okrene pognute glave, kao da na vratu ima lanac koji ga držaše zarobljenim za prostor, pa se zaleti u povratku do iste ograde na koju se ovaj bio naslonio. Tu zastane. Milan vidi, Crni isplazio jezik i lupka radosno repom sebe po ledjima.
Crni nije napustio svoju liniju kretanja. Plašio se da će upasti u nepoznati prostor. Neće znati da se snadje.
I tako, do noći.
- Da ga ne vezujem? – pitao ga je komšija uoči svog povratku u Beč.
- Ni tebe niko nije - reče mu Milan.
- Nisam ja kuče - pobunio se.
- Nisi, ali imaš istu stazu. Evo, vraćaš se za Beč, a možeš da ideš kuda ti je volja. Znači, tebi je sve otvoreno. Ja sam Crni. Ja koji ostajem ovde. U Srbiji, brale.
Dugo je komšija, posle tog razgovora, gledao u Crnog. Izgleda da se nije naljutio što je Crni pre njega sve razumeo.
Posle odlaska komšije iz sela, Crni je ipak negde otišao. Gde i kada je Crni, tako slobodan, uginuo i da li je to od starosti nisu saznali ni on ni komšija.
Nije bilo Crnog čitavog jednog dana, potom noći, što je bio siguran znak da više neće ići svojom putanjom s one strane tarabe u selu Svirovu. I sam je to osetio i otišao da skonča ko zna gde. Možda u gustiš pomoravskih vrbaka, ili su ga, nemoćnog, rastrgli šakali.
Kao zli stranački ljudi čoveka nemoćnog da opstane na sopstvenoj stazi.
Vo
Cirkuski vo je posebna životinjska vrsta. Jedina iz roda grdosija koje se ni deca ne plaše. Balkanskom cirkusu, ma kako se zvao, slon nije prikladna životinja, više mu odgovara običan vo, mada nikada ne bi, poput slona, recimo, privukao veliki broj gledalaca.
Džin u prirodi, od koga beže oni od kojih se ostale zveri sklanjaju, pod šatrom je samo privlačan za pogled, deca ga gadjaju žvakama, znaju da im ništa ne može jer je deo nečega što po pravilu predstavlja zabavu za prisutne.
Običan vo, koji je, kao mali, bio obično tele, ne sanjajući da će ga, kao potpuno običnog u budućnosti prikazivati u cirkusu.
Običan balkanski vo je izgnanik prerija, livada i ledina, moćna izraslina prirode pored šatre u samom centru velikih gradova, i verovatno, pošto je naučno utvrdjeno da u njegovom ogromnom mozgu ima više kilograma pameti, svestan da služi zabavi i radoznalosti koje cure iz stotina pari očiju uprtih u njega i sam oseća neku vrstu zadovoljstva što može s vremena na vreme toliko različitih pogleda da zadrži na sebi i to ga uljuljkuje u opuštenosti i nameri da još duže ostane pred svim tim očima.
Da šeta pred njima, da podiže jednu pa drugu nogu, da klekne na prednje noge, (potezi ukradeni od cirkuskog slona), da riče, da mlatara rogovima (što slon ne može) i repom i potvrdjuje glavom da je potpuno razumeo želju prisutnih da to radi i da ga to što radi raduje.
Dok je izvodio svoju tačku, kolos je stvarao u posmatračima osećaj neverovatne snage, koja kao da se iz njega preliva u njihova slabašna tela.
Oni radoznali koji, kad cirkus ne radi, uspevaju da se uvuku u predeo, obično na obodu grada, prekrivenim šatrama, prikolicama, kamionima i vežbalištima za akrobate, žonglere, gutače vatre, atlete, plesače, klovnove i druge najčudnije ljude na svetu, naići će, sve ugaženom travom, do cirkuskog vola vezanog jakim lancom oko noge za kolac nešto dužim od pola metra, pobijenim na mestu gde sapeta životinja ne može da ošteti platno šatora i točkove vozila. Šeta sve u krug najveće kopneno balkansko stvorenje, pored njega promiču cirkuska dečica, kepeci, lepotice koje lete nebesima na trapezima, crvenonosi klovnovi, žongleri sa čunjevima, rukovodioci cirkusa, stražari, kuvarice, blagajnici, majstori za sve i svašta, zadirkuju ga, bace mu zalogaj trave, bace mu svašta, bace mu šta se kome od hrane našlo pod rukom, on to zgužva vilicama i guta, sve dok se predeo oko njega ne isprazni i samo još ostane po koja travka da drhtulji na blagom povetarcu, ne od straha da će je vo pregaziti i ugurati je u prašinu, jer on već preživa i uživa.
Kolac za koji je privezan ne može da bude prepreka njegovoj želji da prošeta ledinom, koja je njegov logor, i dalje ulicama grada u kome cirkus gostuje. Toliko je snažan da može iz korena da iščupa drvo od koga se mogu istesati na stotine ovakvih kočića. Da zaustavi saobraćaj u centru grada, da okupi nepouzdanu policiju koja ne zna šta će sa njim, da razjuri prolaznike, da izvuče decu iz školskih učionica na prozore, zajedno sa učiteljima, da napravi zbrku, da se pojavi na svim programima televizija, da sačeka tamo noć, da postane zvezda ispod svih zvezda na nebesima, da ga jutro zatekne gde to on bude hteo, jer niko mu ništa ne može, najveći je i najsnažniji na balkanu, ali...
Za takav podvig potrebna je jedna stvar. Prilično jednostavna.
Treba da se oslobodi. Da iščupa kolac za koji je vezan. On, taj vo mogao bi da podigne manji automobil, da prodje kroz sve šatre u nizu, da zgnječi bicikl i moped, ali najpre treba da iščupa taj prokleti kolac za koji je privezan što bi, na njegovu bruku, mogao da uradi i običan odrastao majmun iz obližnjeg kaveza istog cirkusa.
I kepec.
I piton.
Moglo bi da ga oslobodi svako derište koje se šunja cirkuskim predelom.
Mogli bi svi oni to da urade, jer iščupati kolac, nabijen u zemlju tek za pedalj, sa nekoliko udaraca malim maljem, ili stopalima, nije podvig, osim ako niste odrasli vezani za njega. A ogroman balkanski cirkuski vo je, kao pametno tele, odrastao privezan za jedan takav kolac i ni na kraj pameti mu nije pomisao da bi tako lako mogao da ga iščupa, zavitla i baci bez traga. Može samo da oko njega šeta, pravi prt svojim velikim kopitima i posmatra ga sa poštovanjem, čak ne zavideći drugim životinjama na slobodi kretanja. Možda je njegova veličina baš u tome što ne može da slobodno šeta i ruši pred sobom. Sa visine i sa prezirom gleda na sve druge životinje, čak i na ljude, od kojih su, uostalom, životinje snalažljivije, pomirljivije i miroljubivije.
On uvek ostaje vo, džin, nesavladivi.
Ovde je samo šarena šatra šira i duža od njega.
Kako da odgonetne šta drži vola u zarobljeništvu? Zašto se ne oslobodi? Treba samo jače da povuče nogu za koju je privezan velikim lancom.
Nehotice otkri njemu uvek skrivenu tajnu zarobljenog velikog cirkuskog balkanskog vola tražeći tajnu zarobljenog ljudskog uma u društvenom haosu. Kao malog, tek oteljenog, vezivali su ga za isti takav kolac, a ljude za naslovnicu novina, pokraj radija, ispred televizora. On je pokušavao svom svojom telećom snagom da se oslobodi i krene bilo kuda. Da vidi nešto drugo, a da to ne bude isti kolac, mada bi uvek naletao na iste jer ih ne usadjuju samo u našem cirkusu, već svuda po svetu, i sve pliće. Dovoljno je da samo zaparaju zemlju šiljkom i ostanu uspravni. Kao malom i nejakom, to mu nije polazilo za nogom privezanom lancem. I danas, ogromni cirkuski vo, a isto je i sa svim slonovima i volovima nebalkanskog porekla, misli da je nesposoban da se oslobodi, pa to i ne pokušava. Miri se sa svojom sudbinom zarobljenika.
Tako je sa ljudima. Svi pomalo liče na cirkuske slonove i volove. Reklo bi se: Pametni smo, ali nikako da počupamo kočiće koji nas prikivaju za mesto i vreme. Prerano su nas, kroz srce i pamet prikucali za svoj cirkus gutači ljudske sreće.
Dresiraju nas da razmišljamo ovako: Ja ne mogu, ja nikada neću moći da se oslobodim. Dok ne shvatimo da ne samo da ne možemo, već da počinjemo da to ne želimo.
A da bi se počelo iznova, u pokušaju čupanja kočića kojima su ljudi prikovani za tudju sudbinu, moraju da ulože cela svoja srca i tek onda da zapnu. Da povuku iz sve snage.
Hvat slatke trave, bačen im u prolazu, ne treba da ih uspori, zavara.
Ipak se to redovno dešava.
