Naš čovik

NAŠ ČOVIK

- Najlipše što je dragi Bog stvorio su ti žena i konj! Govorio je Nail svom bolničkom supatniku Andriji.

Soba broj sedam Stare bolnice u Mostaru, u kojoj je smješten odjel kirurgije, je već nekoliko dana privremeni dom Nailu Hodžiću, starijem čovjeku iz Duvna i Andriji Brajkoviću, mladiću iz Višića.

Nail je tu jer se, kako on sam kaže, „ prikino“ i čeka operaciju a Andrija je prije par dana dovezen iz šok-sobe. Odletio sa emzejcem pod Rabu. Sav se polomio. Jedva živu glavu izvukao. Spasila ga kaciga. Treći krevet je prazan. Čeka novog bolesnika nakon što je dečko iz Drežnice jučer otpušten.

- Ja sam ti, moj Andrija, s konjima otkad znam za se. Bolje se sležem s njima neg s ljudima. Pametna je to živina. Još prije rata je moj rahmetli babo imao halata. Lip brte, ko upisan. Kad se zaratilo, ja imao petnestak godina. Brino se za halata ko da i nije rat. E, krajem četerestreće kad je Talijan napušćo rat krenula nova mobilizacija. Dižu u domobrane sve iznad osamnest. Došli tako kod nas. Veli moj babo kako ja još nemam osamnest i da su džaba došli. Oni kažu: „ Znamo. Nismo po njeg ni došli već po konja!“ Ja sam tad reko: „ Ako će halat u rat iđem i ja!“ Tako ti ja, moj Andrija, s halatom odem u rat a da nisam napunio osamnest. Nastavio je Nail svoje pripovijedanje.

Andrija ga je s poštovanjem slušao. Nail mu može biti djed a i nekako lijepo priča. Nije težak. Da ne govorimo o praktičnim stvarima u kojima svakodnevno pomaže teško ozlijeđenom Andriji. Dodaj vodu, borovnicu. Namjesti jastuk. Navuci zavjesu kad sunce popodne padne prema zapadu. Sve to dedo Nail radi da Andriji olakša bolničke dane. I da me davi, red bi bio da ga slušam. Ovako, čovjek je drag i baš zanimljiv. Naš čovik, mislio je Andrija.

- Di sam no stao? Ja! Odem ti ja s domobranima. Zapovido nam naš čovik. Od Livna. Veli on meni da ćemo ja i halat u komoru uz kuhinju. Ništa od pucanja. Jesu mi dali onu francusku trometku jer, ko biva, svaki vojnik mora imat pušku. Metka ja iz nje nisam ispalio. Elem, krajem četeresčetvrte Švabo gubi rat, vidi se iz aviona. Partizani navalili sa svih strana. Veli onaj naš čovik što nam je zapovido da je najbolje da se pridamo. Diš gubit glavu potkraj rata! Pametan čovik bio. Ne sićam mu se imena, davno bilo, ali znam da je od Livna. Kad smo se pridali, partizani rekli ko hoće more s njima, ko neće more ić kući. Ja ti uzmem halata i krenem ko da ću kući kad će ti jedan brko, Crnogorac je bio: „ Ti moreš ić, konj ostaje!“ Rekoh mu da je to moj konj a on će ti meni da je moj halat sad narodni, drug konj!? I šta ću ja već za halatom. Tako sam ti ja zadnjih pola godine rata bio u partizanima. Sve isto ko i u domobranima samo što sam sad bio drug konjovodac pri komori uz kuhinju i umisto francuske trometke dalo mi šmajser. Nisam se vala napuco ni iz njega. Kraj rata sam dočeko kod Jastrebarskog. Švabo potpiso, rat gotov, a ja gledam kako ću kući. I,..bogami, pustiše mene kući zajedno s halatom. Odslužili svoje.

- Bogami, ti si do dvadesete svašta proživio. Konstatirao je Andrija.

- E, moj sinko, valjalo je sačuvati glavu u ratu. Ne do Bog nikome. Potvrdio je Nail, nastavljajući svoju priču.

Poslije rata zavladala neimašćina. Bog dao Trumanovih jaja. Amerikanci iz aviona bacali pakete pomoći. Od zemlje se slabo moglo živit. Moro si dat u Zadrugu više nego što ti je rodilo. Teško se živilo. A i tad, ko je imo para i zlata nije osjetio glad i neimašćinu. Ko i uvik, duhan je bio tražena roba. Ljudi krili da ne dadnu sve u Zadrugu. Švercalo se. Tako sam i ja kreno švercati duhan s jednim čovikom iz Vitine. Bio sa mnom i u domobranima i u partizanima. Išlo se s konjima priko planina. Uglavnom noću. Priko Rakitnog bi se spustili u Crvenice pa kroz polje do Duvna. Milicija nas ganjala. Znali bi i zapucati. Nije bilo lako. Jebiga, dobro se zaradi a pravi pušač je uvik spreman platiti dobru škiju. Šta košta – košta. Da hliba neće imat, uzeće duhan. Taki je naš čovik! Evo, ni meni ne daju pušit uoči operacije. Mogu mi stavit soli na rep! Reče Nail, s mangupskim osmjehom na izboranom licu, vadeći smotanu škiju iz kutije s rahat lokumima koju je prošvercao u bolnicu. Iđem do zahoda zapalit a ti malo odmori od mene. Triba li ti išta? Zaštitnički je upitao prije nego je napustio sobu.

Andrija je odgovorio da je sve u redu i da mu ništa ne treba. Malo će odmoriti dok se Nail ne vrati. Iako to nije rekao, nije mu bilo drago, onako polomljenom s pola tijela u gipsu, ostati sam u sobi. U biti, Nailovo prisustvo mu je davalo neki osjećaj sigurnosti. Uz njegovu priču nije razmišljao o svom udesu. Ovako, čim je ostao sam obuzele su ga ružne misli vezane uz traumu iz koje je prije samo nekoliko dana jedva živu glavu izvukao. Srećom, i Nail je to znao pa se brzo vratio sa ilegalne puš-pauze.

- Što si odmaro, odmaro!

Dobroćudno će Nail otvarajući vrata. Znao je za Andrijine more, i čuo ga je kako prestrašeno bunca u snu. Tužni momak je doživio veliki šok, mislio je. Zato je nastavio svoju priču da mu bar preko dana skrene misli sa nesreće. Andrija se nasmijao oraspoložen činjenicom da više neće biti sam. Bolnička soba je sama po sebi turobno mjesto, pogotovo ako si sam i boriš se sa svojim demonima.

- Da mi nije tebe, pobudalio bih ovako nepokretan.

- Ma jok! Čini ti se. Mlad si momak. Naš, a naš čovik sve izdura. Eto, ja sam priduro rat, pa prodavo duhan, pa kasnije još svašta nešto. Bilo teško, zajebano, ali prigrmilo se i to. Kad se zaradilo od šverca duhanom, priprodavo sam stoku po dernecima i pazarnim danima. Promino nekoliko konja. Uvik sam imo najbolje konje u našem kraju. Moji su ti konji redovno odnosili prvu nagradu na Ćavarovom stanu. I danas ti imam kola i dva konja. Za svoj ćeif. Pritiram ljudima sino ili japiju. Šta kome triba.

- Radio sam ti ja i u Njemačkoj. Ono kad su nam dali pasoše odem s još nekoliko naših ljudi radit na bauštelu. Jedno lito smo radili fasadu na školi u nekom selu kod Kemptena. Taman mi sili da nešto pojdemo kad niz jednu kosu lete konji. Upregnuti u kola a nikog za uzdama. Planuli, nešto ih pripalo. Ja ti poletim prid njih i malo OOOOO, malo EEEHHHAA i konji nekako stanu. Božjeg davanja, ja ustavio švapske konje!? Kažem ti ja da je konj pametna živina. Zna di mu je misto samo triba znat s njim upravit. Sutradan, zove mene šef na baušteli, ko traži mene neki Švabo. Da ti ne duljim vele, to je bio čovik čiji su konji i on ti meni da poso kod njeg u štali. Držo konje i fijakere za vozat ljude iz grada kad dođu odmorit u prirodu na selo. Dobro mi bilo kod njeg. Neću duše grišit. Imo sam stan i hranu i bolju plaću neg na baušteli. Opet, džaba ti sve. Tuđina je to. Ja jedini stranac u tom selu. Željan progovorit, željan naših ljudi. Izduram ti ja nekako pet-šest godina i nazad u Duvno. Opet sam nastavio priprodavati blago po dernecima i pazarnim danima po ciloj Hercegovini. Znam ja dobro i tvoj kraj. Najbolji duhan je u Vinka Šutala iz Svitave. Nije to daleko od Višića.

- Ma skroz blizu. Nekoliko kilometara, samo je ružna cesta.

- A di nije? Od Duvna do Mostara nije još sve asfaltirano. Jebiga, biće i to jedan dan. Ja, morebit neću, a ti ćeš sigurno dočekati. Meni vala te ceste i ne tribaju. Ostario sam iđuć s konjima priko planina i poljskih puteva. Cili život tako. Moj Andrija, u našem kraju ti nema vele razlike između insana i konja. I jedni i drugi tegle i vuku cili život. Naš kraj je taki. Ne daje nam ništa džabe. Zato smo svi naučili teglit i radit, i zato moremo sve izdurat. Eto, vidi sebe. Bili te otpisali a ti se nisi dao. Mlad si, kosti će zarast i vrimenom ćeš i zaboraviti i unfal i da si bio u bolnici. Žilav si ti momak. Naš čovik!

Autor o sebi: Po završetku osnovne škole u rodnom Tomislavgradu odlazim na školovanje u Split. MSVŠ (Mornaričku srednju vojnu školu) sam završio 1989. nakon čega sam raspoređen na službu u Šibenik. JRM napuštam početkom kolovoza 1991. i stavljam se na raspolaganje RH. Domovinski rat sam uglavnom proveo na brodovima HRM, tako da imam status Hrvatskog branitelja s provedenih 49 mjeseci i 17 dana u borbenom sektoru. Odlikovan sam Spomenicom Domovinskog rata. Po završetku DR u veljači 1997. napuštam djelatnu službu u činu narednika.

U periodu od 1997. do 2020. sam živio i radio u Norveškoj gdje sam završio bachelor studije "Administrasjon, planlegging og samfunnvitenskap" (Administracija, planiranje i društvene znanosti). Radio sam u NAV-u (Norwegian Labour and Welfare Administration) i zbog zdravstvenih razloga sam umirovljen u rujnu 2020. nakon čega se vraćam u Hrvatsku.

Trenutačno živim u Puli i slobodno vrijeme provodim u čitanju, pisanju i sudjelovanju na kvizovima (uspješno sudjelovanje u Potjeri 15. veljače 2022.).

Do sada nemam objavljenih radova.

Image: Unsplash, downloaded (https://unsplash.com/photos/brown-soil-under-white-sky-during-daytime-pj7NdlymKq8) 25. 2. 2025.

---

#NedžadRedžepagić #freshprose