Image: Unsplash, downloaded (https://unsplash.com/photos/children-waling-downhill-yMPhmB0Qc6Y) 23. 6. 2024.
Devojka sa trešnjama na šeširu
Moji me šalju u selendru, zbog anemije-rekla sam društvu. Pili smo oproštajni Fruktal sok od marelice u tihom kafiću na obodu Trim staze, na Košutnjaku. Oni, svi skupa kreću u Vrsar. Voz Beograd, Pula preko Kanfanara, staće na prvi kolosek.
A ja sam se truckala kanjonom Ibra u autobusu. Osvrtala sam se tražeći mlekadžijski kamionet. Presreo me ulični fotograf. Nakrivio je moj šeširić sa buketom trešanja na obodu. Mahala sam negodujući. On mi je namestio lokne.
-Taaako!!! Poslaću vam slike.
Kamionet je stajao parkiran u dnu stanice. Kroz otvoren prozor je virila karirana košulja posuvraćenih rukava. Mahnuo je - Kao Ben Kvik, palo mi je na pamet. Dugo, vrelo leto .
Dok mi je otvarao vrata na zglavcima su se zlatile meke malje, kao nežno paperje na bebinoj glavi. Samo, ne padam ja na šarm ovog princa… mlekadžijskog.
Blaško - rekao je. A, onda smo ćutali.
Iza nas se dizala prašina, vetrobransko staklo je bilo musavo. Prozor je mogao da se spusti samo do pola. Plakalo mi se. Na putu do Srebrnca svratili smo do njegove kuće. Male su devojčice izletele.
Moje sestre - rekao je dok su otvarale kapiju.
- Majka!!! Stigla Beograđanka!
Na poslužavniku slatko od šumskih jagodica. Njegova majka me pomilovala osmehom.
Devojčice su me okružile. Dodirivale su moj šeširić sa trešnjama. Oči su im blistale kao jantar, na obodu boje meda. Majka ih je terala keceljom. Blaško je stajao naslonjen na tarabu. Meni je ponestalo daha (pomislila sam da je to zbog anemije).
Hotel Srebrnac je mirisao na ustajalost, na hladan, vlažan miris zemlje. Kuvarica i šest gostiju. Uplašila sam se da ću da zaplačem, ako krenem neću stati do sutra. A. njega nije bilo dva dana. Šta zamišlja taj, taj… Čekala sam ga.
Stajao je ispred mene sa korpicom od paprati.
- Poslale ti moje sestre borovnice!
Utrkivale su se koja će više da mi pokaže, gnezdo od drozda, rascvetale božure, piliće od deset dana. Provlačile smo se kroz živicu sa kupinama koje su dozrevale.
-Beograđanko! Beograđanko!- orilo se proplancima. Noge su mi bile izgrebane trnjem.
-Da ti spletem kiku! rekla mi je Blaškova majka, kao oblak da spliće. Devojčice su primakle tronošce. Blaško je zadivljen stao. Uhvatila sam njegov pogled i sve se u meni pomerilo.
Nestali smo u travi koja se talasa. Ruke su mi bile pune matičnjaka, plave žalfije i mirisa. Lahor nam je pomešao kose. Lazaju bubamare po mojoj goloj koži. I njegovi nemirni prsti. Nebo se spustilo nežno i nečujno, kao jorgan od šnenokli. Usne su se dotakle.
***
-Trebalo bi da ugostimo onog momka sa Kopaonika - kazao mi je otac. Toliko dugujemo njegovoj porodici.
List je bio žut i padale su kiše. Ali bilo je već proleće kad sam ga odvela u Poslednju šansu. Društvo je pilo koktele. Takvu modu doneli su beogradski šminkeri sa nekih kruzera i južnih mora gde su radili kao barmeni.Uhvatila sam podsmešljiv pogled moje drugarice kad je Blaško naručio rakiju.
-Ima li vukova u tvom selu.? Šta studiraš? Pitali su.
-Šta imaš od škole? Drvnoprerađivačku? Takoreći drvoseča.
-Takoreći - rekao je Blaško mirno.
Nabrao je čelo, samo na tren. Ali nije bio ljut. Ja sam zaustavila dah tri sekunde, pet, šest… Samo se nasmejao. Onim osmehom od kog se širi nebo. Takav je to osmeh bio.
***
Bilo je baš sve kako sam zamišljala. Ušće, veliko beogradsko nebo i zraci koji su padali u vodu. Refleksija se igrala po njegovom licu. Blaško se ogledao u reci, ja sam se ogledala u njemu. Nosiću ovaj odraz kao medaljon oko vrata - obećala sam. Zauvek. Bojala sam se da će se čarolija razvejati jer je suton tonuo u noć . Ali njegove zenice su još uvek blistale.
***
Košava nas je ujutru terala niz strmu Kameničku. Autobus Raškatransa je stajao upaljenog motora. Prozori su izgledali kao zdrobljeno staklo. Nisam mu videla lice. A onda sam ugledala njegove usne. Pomerale su se kao da kažu - Volim te.
Njegove reči su pošle sa mnom na jednu, a autobus na drugu stranu.
***
-On je dobar momak - rekao mi je otac. Samo, možeš li da zamisliš zajednički život? Kako ga vodiš među svoje prijatelje i disertacije?.
To leto sam otišla u London. Da učim jezik. Svako veče sam započinjala pismo. Kad se kazaljke na satu opservatorije Grinič poklope, moje srce bi zakucalo jače. Htela sam da mu kažem, da... vazduh miriše na asfalt…
Otvori kišobran, zatvori kišobran!
Look right, look right!
Trčim preko Temze na čas. Mali restoran na Sohou. Kineska četvrt. Kako da mu kažem da je pogled na zvezde sa Primrouz Hila skoro lep kao onaj kroz drveni krov kolibe na Kopaoniku? Sve o čemu bih pisala delovalo je odbijajuće.
Obuzeo me osećaj strahovite samoće. Život mi je bio prazan. Odjednom je svako imao nekog svog. Samo sam ja bila ničija. Naročito kad sam htela da ugrejem ruku u nečijem džepu, da podelim kokice u bioskopu, da me neko čeka na aerodromu. Moja samoća je postala tako velika da sam pomislila da ću se udaviti u njoj . A, onda sam se udala za samoću. Drugarice su pokušavale da me izvuku iz te tišine, ali ja nisam uspevala da im objasnim da je samoća postala najčistiji sadržaj mog života. Pile smo belo vino iz visokih čaša, završavale doktorat, divile se zalasku sunca na Peloponezu. Bilo nam je baš dobro dok smo delile duge, usamljene sate.
Samo, nisam mogla da ga izbijem iz glave.
***
Još dva meseca i bilo bi trideset godina da nisam bila na Kopaoniku. Stari hotel Srebrnac je izgoreo. I ništa drugo nije bilo isto. Ni mene nema tamo.
Na recepciji red. Gosti na kongresu su bili iz celog sveta.
-Beograđanka?- pitao je recepcioner.
-Da. Iz Beograda sam.
-Izvinite, samo ste me na tren podsetili na nekog,
-Da?
-Na kredencu moje babe ima jedna slika. Devojka sa šeširom.
-Da?
-Moj otac je nekad davno, voleo tu devojku. Mi smo stalno terali babu da nam priča priču.
-Bila jednom, jedna prelepa devojka. Sa trešnjama na šeširiću. Zvali smo je Beograđanka.
Kad je pružio ruku da uzme ličnu kartu, ugledah zlatne malje na njegovim zglavcima. Nežne kao paperje na bebinoj glavi. Nisam mogla ništa da kažem . Tek, kad sam se malo odmakla provuklo se jedno - Eh!
Na kaldrmi je zablistao bakarni novčić. Uzbuđeno ga smeštam na dlan.
Što bi rekla moja baba, sreća.
O autorici: Radmila Vojinović piše kratke priče. Izdala četiri knjige. Živi u Beogradu.
Comentarios